U selu Brda na Bjelašnici živi bračni par koji je već decenijama zajedno – Omer (71) i Hava (74). Iako su u osmoj deceniji života, i dalje su puni vedrog duha, volje i želje za radom, uvek pronalazeći razloge za osmeh. Kao starosedeoci, duboko su upućeni u celokupnu istoriju tog kraja i ne bi ga napustili ni po koju cenu.
Iako selo ima malo stanovnika, priroda oko njega je idilična.
- Ovde imamo sve što nam treba – telefon, vodu, struju. Put je prohodan. Svaki dan ima neki prevoz. Ranije put nije bio održavan kao sada, mnogo je drugačije, uslovi nisu više toliko teški. Ali, mladi idu u školu, na posao i u firme, zbog čega ovde nema mnogo života – započinje Omer priču.
Imaju troje kćeri i jednog sina, svi su osnovali svoje porodice u Bosni. Ponosni su što su obezbedili nasledstva za njih i oni im danas pomažu kad god mogu.
- Zašto bi se vraćali ovamo i mučili se kao što smo mi ranije. Sve smo im obezbedili, lepo žive i neka idu svojim putem. Dolaze da nas posete i pomognu – dodaje Hava.
Dok kako kaže, “kuju vunu”, objašnjava šta planira da radi s njom.
- Pletem čarape, posebno debele za zimu. Nekatere prodam, a neke poklonim ako nekome trebaju. Iako sam tri godine starija od Omara, mogu sve raditi. Gotove čarape pošaljem prijateljima, pa ih oni prodaju. Ne mogu samo sedeti besposlena. Sve što smo radili, ovo je sitnica. Nosili smo sve na leđima, a sada su tu mašine – kaže.
Onda se Omer našalio na račun njihovog odnosa.
- Da, ona je starija od mene. Bio sam mlad i neiskusan, a ona zrelija, pa sam se “zakačio”. Prošao sam dobro – sa smeškom na licu priča Omer, a Hava dodaje da je više ona “prošla”.
- Ma, više sam ja “prošla”. Da mu nisam odgovarala, našao bi neku drugu. Ali dok mu stiže penzija, sve je u redu. Toliko godina sam radila “na crno” i nemam penziju, ali sam se naposluživala. Bolje što je mlađi i, ako Bog da, ostaje iza mene. Bio je jak, puno je radio u šumarstvu – priča Hava.
I sada, u svojim zlatnim godinama, i dalje se bavi poljoprivredom i drži stoku.
- Bez krave se ne može preživeti na selu. Ove godine sam malo radio, deca su nam dosta pomogla. Imamo sve što nam treba, nema zdravijeg mleka od domaćeg. Posadio sam krompir, imamo i mašine, ne može se samo prepustiti stvarima – smatra Omer.
Iako u okolini postoje prelepe kuće, selo je gotovo pusto.
- Živi samo pet domaćinstava. Sve kuće su bile u lošem stanju, pa su sada popravljene. Neki se bave isključivo stočarstvom, ali, verujte mi, to je težak posao.
Ističu da su starije žene u planinama “otpornije, zdravije i brže”. A Hava otkriva šta joj daje snagu u 75. godini.
- Ja ne jedem gotove supe. Što se tiče hrane, do sada sam mogla umreti stotine puta. Meso ne jedem, nema govora. Jedem kajmak, sir i povrće svakog obroka. Nisam išla kod lekara, ne mogu jesti takvu hranu. Kada sam se doselila kod Omara, njegova majka mi je uvek pripremala posebne obroke – objašnjava Hava, a Omer dodaje:
- Ne mogu da shvatim kako može jesti istu hranu već 75 godina. Ponekad mi dođe da zaplačem. Radila je mnogo, stekla je, nismo siromašni, imamo sve što nam treba. I kad vidim šta ona jede, ne mogu da verujem, ali ništa ne vredi. Ne mogu je naterati da pojede nešto drugo. Kao dete je pojela jetru i od tada joj se gotovo sve zgadilo. Kada, na primer, skuva pasulj, treba nam dve šerpe jer meni stavi meso. I pored svega, ima ogromnu volju za radom i snagu. A kosa joj je gusta kao da ima deset godina – iznenađuje se Omer.
Nisu planirali napuštanje svog rodnom kraja i nadaju se da će još dugo živeti zajedno.
- Dok smo zajedno i dok smo zdravi, nikako ne bih otišao odavde. Ako ostanem sam, stvarno ne mogu ovde živeti bez nje. Iako je starija, i dalje brine o meni – zaključuje Omer.
Leave a Reply