U porodilištu sam imala cimerku: Njen muž joj je svaki dan donosio samo jednu stvar…

Bile smo smještene na ginekologiji, čekajući da na svijet donesemo djecu.

U sobi je bilo nas 12 žena. Sve smo ležale, čekajući trudove i živo razgovarale. Pored mene je bila jedna mnogo ružna devojka, sa velikim stomakom i još većom dušom. Ta njena unutrašnja ljepota kao da je gušila ovu spoljnu ružnoću.

Soba za posetu je bila na prvom spratu i muževi su nam dolazili svaki dan, a mi bismo onako teške, silazile dole i dugo pričale sa njima. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, i žene su bojažljivo mislile: da li će muž danas doći da je obiđe?

Nisu svima dolazili muževi svaki dan. Moj je bio vojno lice i dolazio je kada je mogao od posla… Kada je žena trudna, sve je vređa. A kada je pred porođajem, posebno je osetljiva. Tada sve što muž radi i ne radi, njoj ranjava dušu. Neke žene su znale noć da preplaču, samo zato što im muž taj dan nije došao u posetu ili što ih nije lepo zagrlio i poljubio kada je već došao.

Muž od te ružne djevojke dolazio je svaki dan. Bio je sitan, duplo manji od nje, sa crvenom kosom i nemirnim zelenim očima. Daleko od toga da je bio lijep. Dušu na srce – našli su se!

On je svaki dan dolazio u posetu noseći malo keramičko grne sa poklopcem. Svaki bogovi dan! To malo čađavo grne bilo je zamotano u neuglednu krpu, koju je on pažljivo odmotavao, pa dodajući joj kašiku ili viljušku, pažljivo je pred njom otvarao grne.

A u njemu je svaki dan bilo toplo jelo: domaća pileća supa, ili topao krompir sa mesom…

Radio je i on u fabrici svaki dan, kao i naši muževi. A onda je trčao kući i spremao joj jelo koje bi pažljivo doneo u posetu – svaki dan!

Pričala mi ona da mu treba puna dva sata da dođe do bolnice. Ali izgleda da njemu nije bilo teško…

Prošle su godine od našeg druženja u porodilištu. Srela sam je sa čoporom djece, i stomakom do zuba. Iz nje je izbijala neka svjetlost, neki mir i bila je prelepa… I deca su joj bila lepa.. Rekla mi je da je dobro, da je život dobar prema njoj. Tako je i izgledala – zadovoljno i lijepo.

Pored nje je stajao i njen crvenokosi muž, smješkajući se. Izgledao mi je kao ono čađavo grne koje je donosio u porodilište svaki dan: spolja ružno, ali unutra toplo i mirisno!

I eto šta je ženi potrebno da bi bila srećna: malo dobrote koja godinama ne blijedi. Ništa više, drage moje, ništa više!